S
ve­šte­nik Sta­ni­slav Ta­tić go­to­vo pu­nih de­set go­di­na glav­ni je pro­po­vjed­nik vje­re u za­tvo­ru u Spu­žu, a li­tur­gi­je ko­je slu­ži u Ka­zne­no-po­prav­nom do­mu vre­me­nom su po­sta­ja­le sve po­sje­će­ni­je. Cr­kva, ka­ko je ka­zao u raz­go­vo­ru sa „Dan“, sa na­ro­dom di­je­li i do­bro i zlo, a za­tvo­re­ni­ci­ma su vje­ra i pra­vi uzor ono naj­po­treb­ni­je u za­tvo­re­nič­kim da­ni­ma. Go­di­na­ma slu­žbu­ju­ći u spu­škom za­tvo­ru ste­kao je po­vje­re­nje za­tvo­re­ni­ka, i mno­ge je is­po­vije­dao i kr­stio. Sa­da je, ka­ko ka­že, mno­go lak­še, ne­go što je to bi­lo dav­ne 2005. go­di­ne ka­da je po­čeo slu­žbu u Za­vo­du za iz­vr­ša­va­nje kri­vič­nih sank­ci­ja.
Pr­vu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju u ZIKS-u slu­žio je 2003. go­di­ne mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je sa mo­na­hi­nja­ma iz Ždre­ba­o­ni­ka.
– U pa­ro­hi­ju sam do­šao 1. mar­ta 2005. i to je bio, da ka­žem, naj­bur­ni­ji Vas­krs. To je bi­lo vri­je­me ve­li­kih po­dje­la, pred re­fe­ren­dum i bu­kval­no se sve gle­da­lo. Na­rod je bio po­di­je­ljen. No, to opet ni­je sme­ta­lo, do­šlo je oko 400 lju­di da se pri­če­sti. Na­ža­lost, bi­li su i ovi Mi­ra­še­vi ne­sreć­ni­ci, i to su do­šli pri­je me­ne. Tih pr­vih go­di­na uvi­jek je bi­la bor­ba, uvi­jek su pr­vo pu­šta­li njih pa on­da me­ne. Znao sam da po­mje­ram slu­žbu u Spu­žu ka­ko bih sti­gao pri­je njih, jer se lju­di­ma ni­je­su pred­sta­vlja­li. Re­kli bi da do­la­zi pra­vo­slav­ni sve­šte­nik, a ono ovi ras­po­pi. Ono što je me­ni ta­da naj­vi­še za­sme­ta­lo je to što je nje­ga pra­ti­la TVCG. Tu su bi­le ka­me­re, fo­to­re­por­te­ri. U dnev­ni­ku je od­mah po­slije uvo­da bio on. Sta­vlja­li su ih u pr­vi plan. Zna­te ka­ko, ako je nji­ma sta­lo do tih de­vet vjer­ni­ka, sta­lo je i me­ni do mo­jih 400, ko­je ni­ko ni­je ni po­me­nuo. Ja sam znao da do­đem u de­vet sa­ti, a da iza­đem tek u tri, če­ti­ri sa­ta po­pod­ne. Oni su sa­da pre­sta­li to da ra­de. To im je bio sa­mo ne­ki mar­ke­ting – pri­sje­ća se Ta­tić.
Iako, ka­ko ka­že, za­tvo­re­ni­ci ima­ju svoj na­čin iz­ra­ža­va­nja i naj­če­šće ne ko­ri­ste te­o­lo­ške ter­mi­ne, ne­ki od njih su, ipak, pri­lič­no do­bro shva­ti­li ne­ke stva­ri.
– Ka­že me­ni je­dan od njih: „Oče, ob­ja­sni­te mo­me ku­mu da je Mi­ra­še­va cr­kva is­tu­re­ni šal­ter pa­kla na ze­mlji“ – sje­ća se pa­roh ob­ja­šnje­nja ko­je je je­dan za­tvo­re­nik dao svom pri­ja­te­lju za tzv. CPC.
Na to u ko­joj mje­ri će us­pje­ti da pre­o­bra­ti ne­kog za­tvo­re­ni­ka uti­če do­sta to­ga. Naj­vjer­ni­ji su, ka­ko na­vo­di, za­tvo­re­ni­ci ko­ji se na­la­ze u Is­tra­žnom za­tvo­ru.
– U Is­tra­žnom za­tvo­ru su naj­po­bo­žni­ji jer svi oče­ku­ju pre­su­du – pri­ča otac Ta­tić.
U po­čet­ku, pri­sje­ća se, ni­je bi­lo la­ko ni zbog od­no­sa upra­ve za­tvo­ra, a da­nas je, ka­ko ka­že, si­tu­a­ci­ja mno­go bo­lja i na tom po­lju. Ne­ka­da mu ni­je bi­lo do­pu­šta­no ni da une­se us­kr­šnja ja­ja u za­tvor.
– Po pra­vo­slav­nom obi­ča­ju, ja­ja ko­ja se far­ba­ju za Vas­krs su osve­će­na ja­ja. Ja sam dru­gi dan Vas­kr­sa do­nio 500 ja­ja iz ma­na­sti­ra Ostrog da im se po­di­je­le. Na pri­jav­ni­ci mi je na­čel­ni­k rekao da to ne mo­gu da pri­me jer su mo­žda po­kva­re­na. Sad smo, što se to­ga ti­če, sve do­ve­li u red – ka­zao je on.
To­kom nje­go­vog de­ce­nij­skog ra­da bi­lo je mno­go in­te­re­sant­nih si­tu­a­ci­ja, a ang­do­te za za­tvo­re­ni­ka ra­do pre­pri­ča­va.
– Je­dan za­tvo­re­nik je tra­žio da ga is­po­vije­dim ne­dje­lju da­na pri­je Vas­kr­sa, a da po­sli­je to­ga do­đem da ga pri­če­stim u ne­dje­lju Pra­vo­sla­vlja. Do­šao sam na is­po­vijest. Vi­dio da su nje­mu sve la­đe po­to­nu­le. Ina­če je bio u vje­ri ali je, eto, za­gla­vio u za­tvo­ru. Po­ža­lio mi se da ne mo­že da či­ta mo­li­tve pred spa­va­nje i uju­tru. Ka­da sam ga pi­tao za­što, re­kao mi je da mu če­tvo­ri­ca ko­ja su sa njim bi­la u so­bi ni­je­su da­li da či­ta mo­li­tve. Ža­lio se na njih da vi­ču, da ga ga­đa­ju ja­stu­ci­ma, mal­tre­ti­ra­ju. Re­kao sam mu „sve će to Go­spod da sre­di, ni­šta se ti ne bri­ni“. Ka­ko sam iz­la­zio iz kru­ga, i išao ka vra­ti­ma sreo sam jed­nog za­tvo­re­ni­ka, ko­ji va­ži za jed­nog opa­sni­jeg ta­mo. U raz­go­vo­ru me­ni si­ne ide­ja. Ka­žem mu da u toj so­bi ima je­dan za­tvo­re­nik i za­mo­lim ga da mu po­mog­ne, da ga osta­ve na mi­ru. Pi­ta me šta je pro­blem i ja mu ka­žem da je pro­blem što mu ne da­ju da či­ta mo­li­tve, i da tre­ba sa­mo da mu po­mog­ne da ga pu­ste da to ra­di. Ka­da sam do­šao sle­de­ći put, po­sli­je se­dam da­na, taj za­tvo­re­nik je bio pre­sre­ćan. Pi­tam ga šta je bi­lo. Ka­že mi: „Oče, ne­ma­te poj­ma ka­ko mi je ja­ka mo­li­tva. Ja či­tam mo­li­tvu, a njih če­tvo­ri­ca mir­no sto­je iza me­ne“ – pri­sje­ća se Ta­tić.
Ta­tić na­vo­di da se za­tvo­re­ni­ci na­la­ze pod ve­li­kim pri­ti­skom i da ni­je baš ta­ko kao što lju­di mi­sle – da ima­ju gdje da spa­va­ju, da im je to­plo i da ima­ju tri obro­ka.
– Svi oni ima­ju pro­blem jer su odvo­je­ni od svo­jih po­ro­di­ca, ne­ma­ju ži­vot kao svi nor­mal­ni lju­di. Na kra­ju, gle­da­ju sva­ki dan za­tvo­re­ni­ke. Tre­ba u nji­ma pro­bu­di­ti to da oni u čo­vje­ku ne vi­de kri­mi­nal­ca i zlo­čin­ca, da se ne po­is­to­vje­ću­ju sa njim, već da u nji­ma vi­de čo­vje­ka. U Sve­tom pi­smu pi­še „ne su­di da ti ne bi bi­lo su­đe­no“. Ja sam sve­šte­nik i znam do­sta slu­ča­je­va da su lju­di ko­ji su osu­đi­va­li ne­ko­ga, u isti gri­jeh upa­da­li. Po­go­to­vo pod ve­li­kim pri­ti­skom oni ko­ji ni­je­su u vje­ri. Po­red to­ga što su odvo­je­ni od po­ro­di­ca, bi­lo je za­tvo­re­ni­ka ko­je ni­ko od čla­no­va fa­mi­li­je ni­je htio da po­sje­ti. To kod njih stva­ra pri­ti­sak, da sa­mi se­be sma­tra­ju ni­štav­nim – upo­zo­ra­va Ta­tić.
Bez ob­zi­ra na de­blji­nu kri­mi­nal­nog do­si­jea, zlo­či­ne ko­je su po­či­ni­li, osu­đe­ni­ci, ka­ko ka­že, ima­ju ko­dek­se ko­jih se pri­dr­ža­va­ju.
– Ka­da ni­je­sam bio u dr­ža­vi, zvao je je­dan čo­vjek iz KP do­ma, ko­ji je zbog pe­do­fi­li­je bio u za­tvo­ru. On je iz­op­šten ta­mo, sam še­ta, ne smi­ju sa­mog da ga pu­ste. Oni iako su kri­mi­nal­ci, iako su sva­šta uči­ni­li u ži­vo­tu, ima­ju ne­ki ko­deks svog po­na­ša­nja i to kod njih ne ide. Ka­da sam se vra­tio, sve­šte­nik ko­ji me je mi­je­njao re­kao mi je da je bio kod tog osu­đe­ni­ka i da ga je is­po­vi­je­dio. Ka­da sam oti­šao u za­tvor, je­dan za­tvo­re­nik me je pi­tao je­sam li ja išao kod ovog. Re­kao mi je „ako si bio kod nje­ga, me­ni ne­moj iz­la­zi­ti na oči“ – pri­sje­ća se Ta­tić. A.T.

Dro­ga naj­ve­ći pro­blem
Ta­tić uka­zu­je da je u Cr­noj Go­ri naj­ve­ći pro­blem dro­ga, te da je oko 70 od­sto za­tvo­re­ni­ka u za­tvo­ru upra­vo zbog ovog po­ro­ka. Iako, ka­ko ka­že, po­sto­je cen­tri za od­vi­ka­va­nje i bez ob­zi­ra na to što se sa za­vi­sni­ci­ma ra­di i u za­tvo­ru, sma­tra da to ipak ni­je do­volj­no. Me­đu­tim, uka­zu­je on, od Cr­kve ni­ko ne tra­ži po­moć, iako ona že­li i mo­že da po­mog­ne.
Ko­li­ko ne­ko­ga us­pi­je da pri­bli­ži vje­ri i da ga usmje­ri na pra­vi put, ka­ko ka­že Ta­tić, po­ka­že se na­kon iz­la­ska iz za­tvo­ra.
– Pra­vi po­ka­za­telj je ka­da iza­đu iz za­tvo­ra. Jed­nom sam u za­tvo­ru sreo jed­nog mom­ka sa Ce­ti­nja, pr­vo zbog dro­ge, on­da zbog po­ku­ša­ja ubi­stva. Pi­tam ga je li sa­da po­ku­šao da ubi­je zbog dro­ge, i on mi ka­že da je­ste. Pi­tam ga on­da šta smo ra­di­li go­di­nu i po da­na, o če­mu smo raz­go­va­ra­li. Ako jed­na En­gle­ska u svom ka­zne­nom si­ste­mu tra­ži uče­šće Cr­kve, ne znam za­što ne bi­smo i mi – sma­tra on.

Aneg­do­te iza re­še­ta­ka

Za Mi­ra­ša De­de­i­ća se ve­zu­je još aneg­do­ta iz spu­škog za­tvo­ra.
– Ka­da je Igor Luk­šić bio mi­ni­star fi­nan­si­ja, pri­la­zi mi je­dan za­tvo­re­nik i pi­ta ko je Mi­raš De­de­ić. Ja mu ka­žem da je bio sve­šte­nik Va­se­ljen­ske pa­tri­jar­ši­je u Ri­mu, da ga je va­se­ljen­ski pa­tri­jarh sta­vio pod za­bra­nu sve­šte­nog dej­stva, a da je Mi­raš do­šao u Cr­nu Go­ru i pro­gla­sio se za vla­di­ku. On me gle­da i ka­že „to bi bi­lo kao kad bih ja sad iza­šao iz za­tvo­ra i re­kao da sam mi­ni­star fi­nan­si­ja“. Upi­tah ga ka­ko to, a on mi ka­že „pa ja sam pljač­kao ban­ke, a to je isto“ – na­vo­di Ta­tić.

Ne­ke je vje­ra pro­mi­je­ni­la

Ta­tić ka­že da ima i onih ko­je je vje­ra u za­tvo­ru pro­mi­je­ni­la. Ta­ko su mno­gi na­sta­vi­li da do­la­ze u cr­kvu u Spu­žu, gdje Ta­tić slu­ži, a ne­ke i da­nas is­po­vije­da.
– Bi­lo je i onih ko­ji su kod me­ne do­la­zi­li na­kon iz­la­ska. Je­dan je do­la­zio kad se ože­nio, dru­gi kad je do­bio si­na, tre­ći se re­dov­no is­po­vije­da kod me­ne – na­vo­di on.
Ta­tić sma­tra da je za­tvo­re­ni­ku po­tre­ban uzor, jer mu se ina­če ser­vi­ra­ju sa­mo pra­zne pri­če.

„Opa­sni­ji” ne vje­ru­ju

Is­te­to­vi­ra­ni sve­ci po ti­je­lu, kr­sto­vi i ma­na­sti­ri, te upe­ča­tlji­va obi­ljež­ja hri­šćan­ske vje­re, po mi­šlje­nju Ta­ti­ća, ni­je­su po­ka­za­te­lji pra­vog vje­ro­va­nja. Mno­gi od za­tvo­re­ni­ka, ka­ko ka­že, vje­ru­ju u stva­ri ko­je ne­ma­ju ve­ze sa vje­rom.
– Je­dan mi je re­kao da se ne bri­je pet­kom. Pi­tao sam ga za­što. Re­kao mi je da se jed­nom obri­jao u pe­tak, da je iza­šao u grad i da su ga upu­ca­li. To se po­no­vi­lo i ne­ke dru­ge go­di­ne, isto se obri­jao u pe­tak i opet su ga upu­ca­li. Re­kao sam mu da ni­je pro­blem u to­me što to ra­di pet­kom. Ovi ma­lo „opa­sni­ji“ ne­ma­ju po­tre­bu za vje­rom. Kod njih ni­je­sam na­i­šao na tu vr­stu po­ka­ja­nja i oni mi se ne obra­ća­ju za po­moć. Vje­ro­vat­no se uzda­ju u ne­či­ju dru­gu po­moć – sma­tra sve­šte­nik Ta­tić.